Pekara Toma d.o.o. - PRIČA O TOMI MILJKOVIĆU
POČETNA
O PEKARI TOMA
NOVOSTI
KETERING
KVALITET
ZAPOSLENJE
VELEPRODAJA
PRESS
LOKACIJE
KONTAKT

Toma Miljković - priča o umetniku i pecivu

Svaki čovek koji je čuo za Tomu Miljkovića, za sve prijatelje uvek i samo TOMA, ne može da ne primeti činjenicu kako je ovaj vredan čovek trnovitim putem postao ugledan, poznat i cenjen, a verovatno i najbolji majstor pekarskog zanata prestonog grada. On poseduje takvu radnu energiju i životnu mudrost koja krasi retke ljude, pa ih je zato teško i upoznati. Kroz ovu priču pokušaćemo da vam približimo ovog izuzetnog čoveka i njegov jedinstveni talenat.

Istorija

Toma Miljković rođen je 5. jula 1935. godine u mestu Lopaštica, opština Medveđa kod Lebana na jugu Srbije. Još kao dečak, prolazeći sa majkom pored pekare udahnuo bi punim plućima divan miris belog hleba i još tada doneo odluku da će jednog dana postati pekar. Kasnije je tu želju saopštio i ocu koji je imao druge planove za budućnost svog sina i ostavio ga je u selu da uči obućarski zanat, ali Tomi se taj zanat nije dopadao, već je ostao pri svojoj zelji da postane pekar. Na kraju otac nije imao kud pred sinovljevom izričitom željom. 2. septembra 1949. Toma se upisao na pekarski zanat i tako započeo, sada već preko 50 godina dugu priču. 1952. godine položio je završni ispit pred komisijom i postao kalfa. U istom preduzeću radio je do 1955. godine kada odlazi na služenje vojnog roka, gde je polovinu vremena proveo radeći u vojnoj pekari. Put ga vodi u Novu Pazovu gde preuzima vođstvo nad jednom pekarom. Vredni, spretni i snalažljivi Toma razvija posao do neslućenih razmera. Uveo je mnoge novine, koje su do tada mušerijama bile nepoznate. Pored pekarstva kojim se bavio bez predaha, sazidao je i 10 bokseva u kojima je gajio svinje, čijom su kombinacijom sa pekarskim proizvodima nastali nadaleko čuveni Tomini specijaliteti. 1967. godine napušta Novu Pazovu i vraća se u Beograd gde se do današnjeg dana trajno nastanjuje. 1967. godine uzima u najam pekaru na Studentskom trgu 9. I pored ogromnih mesečnih rashoda, uz danonoćni rad, uspeva da već posle nekoliko meseci razradi posao u punoj meri. Ljudi su u redovima čekali vruće Tomine specijalitete, a obim posla uvećao se čak 15 puta. Okupio je i najpoznatije beogradske pekare koji su radili za njega, a važio je za najbržeg, najspretnijeg i najkvalitetnijeg majstora tog doba, a najpoznatiji je bio po bureku i đevreku. Od svih proizvoda najveći “bum” je napravio sa takozvanim “niškim đevrekom” koji se ne kuva, i koji je ubrzo kao specijalitet radnje dobio ime “Tomin đevrek”. Dnevno je prodavano i po 10.000 tih đevreka. Eto, upravo na tom mestu davne 1967. rodila se za sve Beograđane večita priča o čuvenim “Tominim đevrecima”. Kroz ovako naporan životni put imao je pred sobom samo jedan cilj, otvoriti svoju privatnu pekaru. Do otvaranja svoje prve samostalne radnje radio je honorarno za oko 20 državnih preduzeća i bezbroj privatnih pekara. Mnoga velika imena pekarstva mogu da zahvale upravo Tomi za deo svog velikog uspeha.

Tomino dekorativno pecivo

Osnovu za izradu dekorativnog peciva Toma je naučio od svog majstora kod koga je izučavao zanat. Vremenom je majstor Toma usavršio i doveo taj filigranski rad do perfekcije. Za ovakvu vrstu ukrasa postoji veliko interesovanje, ali Toma ističe da je to jako težak uman posao koji zahteva veliku koncentraciju i umeće, ali pre svega umetnički pogled na svet jer je ovaj zanat poput bilo koje druge umetnosti, zahteva talenat i umetničku viziju. Pletenice, đevreci, srca i sve što čovek može da zamisli Tomine spretne ruke mogu da naprave. Vremešni Toma je uvek spreman za svako takmičenje iz kalsičnog i dekorativnog pekarstva i ujedno se nada da ovaj lep zanat neće ostati zaboravljen. Njegova je želja da jednog dana otvori školu za obuku mladih pekara i poslastičara kojima bi preneo svoje ogromno znanje i time obezbedio nastavak tradicije dobrog ukusa u Beogradu. Danas su ove maštovite dekoracije zaštitni znak svake Tomine pekare.

Toma ističe da je pravljenje dekorativnog peciva jako težak posao, a pre svega misaono, jer treba uložiti trud da svaki komad izgleda autentično i drugačije od svega viđenog. Za njega je veliki uspeh ako za ceo dan rada sa pomoćnikom utroši 5 kg brašna. Ali njegov neumorni duh nikada ne miruje i dovoljna su mu satisfakcija široki osmesi prolaznika. I zato uz osmeh kaže: “Ja se radujem svima onima koji se raduju mom radu i trudu.”

Na kraju

Toma Miljković preminuo je 2011. godine. Posle dugog puta uspeo je da postane ugledan i poznat pekar, bogat čovek u svakom smislu te reči, počev od materijalnih dobara, pa do harmonične porodice. Kao što sam kaže, kroz sve godine teškog rada, samo mu je porodica bila i ostala jedini oslonac i podrška i dala snagu da istraje u svemu. Za kraj jedan od mnogih Tominih mudrih saveta za sve koji su u poteri za svojim snom:

„Koliko god čovek da uspe, siromaštvo se uvek mota oko kuće sa namerom da ponovo uđe u kuću. To svaki uspešan čovek mora stalno da ima na umu.”

Podelite ovu stranu:
 

Kopirajt © Pekara Toma d.o.o. - Sva prava zadržana. Izrada sajta: Kio d.o.o.